Poezija je u pogledu
krajolici duše
Blog
utorak, rujan 23, 2008


Ovo je slika kristala  vode prije molitve:





Nisam baš propovjednički raspoložena, ali niz tekstova 
koje sam nedavno pročitala (
jedino i isključivo 
jednorečenični pametni citati o religiji, duhovnosti,
dobroti, ljubavi …., nisu na blogeru, da ne bi netko 
tražio ) i nisu baš odavali
osobu koja tu mudrost i živi,
izazvali su u meni burne reakcije. Ova je bila
najblaža:


U porazu se ne unizi
 
      Kad su sve procijene krive, i ništa što smo htjeli 
i željeli nije se ostvarilo,
najviše smo naučili, jer da je 
nekim spletom okolnosti hir naše slabosti, lukavo zaobišao 
prepreke, ne bi se s tim slabostima suočili, ne bih ih 
takvima vidjeli. Nitko nije kriv, ništa nije nepopravljivo, 
a problemi su da se rješavaju, a ne da se nad njima 
uzdiše i nariče.Svaka slabost krije u sebi skrivenu snagu, 
ako je se pravilno shvati i doživi. I tu je tako primjerena 
ova divna molitva:
 
Bože, daj mi snage da promijenim 
ono što se može promijeniti,
Bože, daj mi snage da prihvatim 
ono što se ne može promijeniti
Bože, daj mi mudrosti, 
da razlikujem to dvoje.
 
U porazu budimo ponosni na svoje skrivene snage i 
hrabrost, da ih možemo probuditi.
 
Ovo je slika kristala  vode poslije molitve:



U pobjedi se ne uzvisi
 
        Svjesnost o tuđim greškama nam ne daje pravo na 
prosuđivanje istih.
Ponekad to nije svjesna umna misao, 
nego samo osjećaj nadmoći nad
svojom sudbinom, toliko 
duboko potisnut, jer smo se jako namučili nad
vlastitim 
postignućem, kao bogataš koji je sve postigao časno 
svojim
rukama, i zaboravio kako je ponekad bilo teško. 
A zaboravlja da tek mali hir prirode, može poharati 
sve njegovo bogatstvo. Treba se čuvati nadmenosti u 
svilenim rukavicama, kad postignemo nešto nama jako 
bitno. Lako je biti skrušen u porazu, ali teško je ostati 
skrušen i zahvalan u pobjedi. Mjera riječi i djelovanja 
nije vanjski propisani bogobojazni jezik, kojim se obraćamo 
ljudima, već duboki unutarnji titraj duše pri svakom 
govoru. Ponekad je gruba riječ, koja pokriva prijateljski 
titraj duše, vrednija za buđenje od stotine ugodnih 
rečenica iza kojih se skriva
ponos i nadmenost onoga 
koji govori, jer osoba u unutarnjem sukobu vidi sukob 
i vani i prividna vanjska prepirka ili ignoriranje je više 
oslobađa od
svih pametnih rečenica izrečenih bez istinitog 
duševnog titraja.
 
         Teško je nositi prikriveno svoje spoznaje o životu 
do kojih smo teško došli, i ne obznaniti ga svojim 
jezikom i načinom, ali nakon što znamo, moramo još 
naučiti i kako da to kažemo da bude razumljivo i
inspirativno i drugima. Nikoga ništa ne možemo naučiti, 
ali možda netko u prolazu čuje neku izrečenu, napisanu, 
naslikanu ili odsviranu misao i počne misliti malo drugačije 
na neki svoj način. Zato stvaramo, a ne da nas netko 
razumije i hvali.
 
        U pobjedi budimo skrušeni i zahvalni, odgovorno 
i oprezno noseći lovorike kojima su nas nagradili.

 


        A zapravo bi trebala zahvaliti "krivcu" za te 
zapise, jer moj Merkur u Ribama je tako lijen da ne bi 
ništa napisala, osima ako me netko ne isprovocira. A 
kako se ne zna svađati, onda čak i nešto suvislo iscijedi 
iz sebe, kao odgovor :)
 
krajolici @ 00:35 |Komentiraj | Komentari: 6 | Prikaži komentare